Шта морам чинити да бих био спасен? — Студија Библије КЈВ са Странговим бројевима

(Моје личне мисли — искупљење и опроштење грехова су У Њему. Зато се крштавамо У Њега: крв која нас очишћава, и опроштење које она откупљује, налазе се управо у Ономе у кога се крштавамо.)

(Моје личне мисли — прочитајте полако, и знајте да је ово било за ВАС. Лице које је створило звезде било је обезображено до непрепознатљивости. Леђа која држе све ствари била су расечена бичем. Руке које су исцелиле губавца биле су прободене гвожђем. Његове кости су се могле пребројати. Зној је падао попут крви пре него што је забијен иједан ексер. Он није био савладан: Он је добровољно дао своја леђа; није сакрио лице своје. Сваки бич је био твој грех положен на Њега, свака рана твоја неправда, свака капља твој дуг. И када је било свршено, крв и вода потекле су из Његове ребра — крв да те опере, а вода да те сахрани у Њега. Зато, када ти се каже да се покајеш и крстиш, не тражи се од тебе да учиниш нешто тешко. Тражи се од тебе да, на коленима, примиш оно што Га је коштало свега тога.)

Moje lične misli — postavi ove dve stvari jednu pored druge i neka te poduče. U pustinji, umirući ljudi nisu bili pozvani da zasluže isceljenje. Bilo im je rečeno da pogledaju, u veri, na ono što je Bog podigao na motku — i oživeli su. Isus kaže da je ta motka bila slika Njegovog sopstvenog krsta. Verovanje je taj pogled. Pre nego što se čovek pokaje za bilo šta, ili posluša bilo šta, on prvo mora da pogleda celim svojim srcem na Onoga koji je podignut, i da Mu veruje. I zapazi Avrama: on je poverovao, i Bog mu je to uračunao u pravednost — pre zakona, pre ikakvog obreda. Vera je tamo gde sve počinje. Ali posmatraj kako se brzo vera pretače u poslušnost u sledećim stihovima — iste noći, istog časa.

(Moje lične misli — samo dvaput u celoj Bibliji ovo tačno pitanje je izgovoreno naglas: ovde u tamnici u Filipima, i na Pedesetnicu u Delima apostolskim 2. Stavite dva odgovora jedan pored drugog. Mnoštvo na Pedesetnicu je već čulo i već poverovalo — zato su bili pogođeni u srce — pa je Petar počeo od sledećeg koraka: pokajte se i krstite se. Tamničar još ništa nije znao, pa je Pavle počeo od prvog koraka: veruj — a zatim mu je govorio reč Gospodnju, i u isti čas te noći čovek je kršten. Dva početka, jedan put. Verovanje nije suparnik krštenju, a krštenje nije suparnik verovanju; vera je srce koje se pokorava, i isti čas je dovoljno skoro.)

(Моје личне мисли — не помисли да је ово мала реч, изговорена једанпут и готова. Покајте се, и речи те врсте, звуче кроз целу Библију стотину и дванаест пута — четрдесет и шест пута у Старом завету, и шездесет и шест у Новом. Од пророка који вичу обратите се, обратите се, до Јована који виче покајте се, до самога Господа, до апостола, до васкрслога Христа који пише црквама — један позив тече од Постања до Откривења: ОБРАТИ СЕ. Бог никада није престао да позива људе на то. И нико не сме да престане да то чини.)

(Моје личне мисли — није вода та која спасава. То је одговор доброе савести према Богу: крв примењена на савест кроз послушност крштења, и особа васкрсла у нови живот.) Дозволите ми да исправим грешку: (Моје личне мисли — није вода та која спасава. То је одговор добре савести према Богу: крв примењена на савест кроз послушност крштења, и особа васкрсла у нови живот.)

(Моје личне мисли — ево исте истине насликане одавно. Наман је био велики човек, и губавац, и било му је речено да учини малу ствар: да оде и опере се седам пута у Јордану, и биће чист. Он се разгневио, и очекивао неки велики поступак, и мислио је да су реке његове земље боље од вода Израиљевих — баш као што људи и данас спотичу се о тако једноставну заповест. Али никада вода Јорданска није га исцелила; него послушност речи Божјој у води коју је Бог одредио. Сишао је и загњурио се седам пута, и тело му поста као тело МАЛОГ ДЕТЕТА. Тако се човек рађа изнова: не неким великим напором свога, него силаском у послушности, и изласком као ново дете, и чисто.)

(Moje lične misli — držite ove dve istine zajedno, i nema sukoba između njih. Milost je dar; vera ga prima; a krštenje nije delo koje zarađuje ništa, baš kao što Naaman nije zaslužio svoje isceljenje uranjanjem u reku, niti su umirući zaslužili svoj život gledajući bronzanu zmiju. Bog je obezbedio sve; čovek samo posluša i prima. Čovek koji izlazi iz vode nema čime da se hvali — on je sahranjen, a Bog ga je podigao. Rečeno je gore o 1. Petrovoj 3:21, i to je istina i ovde: to nije voda, i to nisu dela naših sopstvenih ruku. To je milost, primljena kroz poslušnost vere. A sama sledeća rečenica govori čemu služe dela: ne kao osnova spasenja, nego kao njegov plod — mi smo Božije delo, obnovljeni u Hristu Isusu da bismo hodili u dobrim delima koja je On unapred pripremio za nas. Niko ko se pokorava zapovesti nije zaslužio dar, i niko ko to naziva zaslugom nije razumeo zapovest.)

(Моје личне мисли — обратите пажњу ЧИЈИ греси су опрани овом послушношћу. Савле из Тарса гонио је пут Христов до смрти. Хапсио је мушкарце и жене и одвлачио их у затвор, хулитељ и гонитељ Божјег народа. Сам Господ срео га је на путу, оборио га на земљу, и говорио му с неба. И ОПЕТ, три дана касније, Ананија је послат да каже: устани, и крсти се, и опери своје грехе, призивајући име Господње. Ако светлост на путу за Дамаск није опрала Савлове грехе, него је то учинила вода послушности, нека тада нико не умишља да су његови сопствени греси уклоњени неким лакшим путем од оног који је Бог дао најгорем међу грешницима.)

(Моје личне мисли — Свети Дух није награда за неколицину изабраних. Он је ПЕЧАТ Цара на онима који су Његови, и ЗАЛОГ — први део наследства унапред исплаћен — да припадаш Њему до дана искупљења. Зато питање стоји јасно, и мора бити постављено: да ли си примио Светога Духа? Јер реч јасно каже: ко нема Духа Христовог, тај није Његов. Писмо без печата није царево писмо. Човек без Духа још није Христов. Тражи Га док Га не задобијеш.)

(Моје личне мисли — приметите како често се јављa реч СВАКОДНЕВНО. Они су постојано настављали свакодневно. Ломили су хлеб од куће до куће. Свакодневно су подстицали једни друге. Ово није вера од једног часа у недељу и једног часа средином седмице — место угрејано двапут, а остатак живота препуштен самом човеку. Прва црква је то живела сваки дан, заједно, и Господ им је свакодневно додавао оне који су се спасавали. Вера остављена по страни до следећег састанка је вера која се отврдњује преваром греха. Он не тражи посету. Он тражи живот.)

(Моје личне мисли — обратите пажњу на то шта Господ чини с млаким. Не само са хладним, него и са млаким — оним ко има баш толико религије да буде удобан, а не довољно да буде жив — таквог ће Он избацити из уста Својих. Остати сједињен с Њим не значи држати се за конац, топао у недељу а хладан целу седмицу. То значи горети. Боље врућ, каже Он, или чак хладан, него то средње стање које Му чини мучнину. Останите у Њему, и допустите Му да вас одржи у горењу до краја.)

(Моје личне мисли — дете у Христу може посегнути за пламеном и након што му је Отац рекао не. То је спотицање детета које још учи, и Отац то зна. Одрасли син или кћи требало би да знају боље. Али ево милости у томе: чак и када згрешимо, нисмо одбачени. Имамо Заступника — Исуса Христа праведног — који је увек жив и увек говори Оцу у нашу корист. Зато устајемо поново. Праведник падне седам пута и устане. Испитујемо себе, исповедамо шта смо учинили, одвраћамо се од тога и враћамо се послу нашег Оца, остављајући прошлост иза себе — јер је Бог већ уклонио наше грехе колико је исток далеко од запада, и више их се не сећа. Али не претварајте ову милост у изговор. Језекиљ показује другу страну: праведник који се одврати од своје праведности и умре у свом греху неће бити спасен праведношћу коју је некада имао. Петар показује исту слику у Новом завету, и он цитира стару пословицу да то покаже: пас се враћа своме бљувотку, опрана свиња се враћа у блато — неко ко је побегао од прљавштине света кроз познање Господа, а онда се вратио у њу, на крају горе него на почетку. А Исус каже онима који су чинили зло у Његово име: „Никада вас нисам познавао.” Сада држите обе оштрице овог мача, и не затупите ниједну од њих. Господ каже да нико не може отргнути Његове овце из Његове руке — ниједан непријатељ, ниједна сила, ниједан човек. Та сигурност је стварна, и то је Његов стисак који држи, не наш. Али погледајте како Он описује те овце: оне чују Његов глас и следе Га. Реч никада не показује овцу истргнуту из Његове руке; она показује опрану свињу која се окреће и враћа у блато, по својој вољи. Писмо садржи обе ове истине — руку која се не може разбити, и упозорење да се не окрећемо — и не претапа их у једну лаку формулу, па нећемо ни ми. Не очајавајте када паднете: Заступник је стваран, и пут кући је отворен. Не претпостављајте да се можете слободно вратити: и упозорење је стварно. Паднете, али устаните. Устаните, и издржите до краја.)

(Моје личне мисли — добро запамтите: ако се оно што ми верујемо не слаже са оним што су посланици проповедали, онда смо МИ у заблуди, а не они. Они су Га видели, и чули Га, и били послани од Њега. Ко слуша Бога, слуша њих. Ставити учитеља изнад апостола значи слушати духа заблуде.)

(Моје личне мисли — чак и у дане самих апостола, људи су се увлачили и изопачавали учење. Колико ли је то више у наше време, када се толико тога што се учи ново, нема корена у старој речи, и не рукује се исправно. Нешто није истинито зато што многи људи у то верују, нити зато што је старо у устима људи. Истинито је само ако се слаже с оним што су гласници предали.)

(Моје личне мисли — а то је баш тај час: људи који неће да поднесу здраво учење, него сакупљају себи учитеље по гомилама — онолико колико их треба да почешу свраб у ушима, и да им говоре оно што желе да чују. Човек може себи саградити читаву кућу учитеља, где се сви слажу с њим, а сви су у заблуди. Истина никада није доказана већином, никада није постала истинита бројем оних који је верују, и никада се није погнула да угоди уху. Окрени се од истине, и окренут си — тако каже реч — баснама.)

(Moje лично мишљење — ми нисмо слободни да бирамо и одабирамо међу Божјим речима, задржавајући лаке а остављајући тешке. Човек живи од СВАКЕ речи. Додати јој нешто, или узети од ње, значи бити нађен као лажов пред Богом који је изговорио.)

(Моје личне мисли — ево камена на који многи ослањају читав свој аргумент: умирући разбојник је спасен, кажу, а никада није крштен; дакле, крштење није неопходно. Хајде сада да то одмеримо у светлу речи и видимо на чему то заиста почива.)

(Моје личне мисли — сада размотри лопова у овом светлу. Реч ниједном не каже да он није био крштен. То је нешто што људи претпостављају, и онда на својој сопственој претпоставци граде читаво учење. Али чуј шта Реч ЗАИСТА каже: Јерусалим, и СВА Јудеја, и сав крај око Јордана излазили су и крштавали се, исповедајући своје грехе. Обичан народ и цариници су се крштавали. Блуднице су веровале. Само су фарисеји и законици одбили, и нису били крштени. Лопов није био фарисеј — он је био један од народа, злочинац, баш онакав какви су се гомилали на Јованово крштење покајања. И на крсту је учинио управо оно за шта је крштење служило: исповедио је свој грех — примамо оно што су наша дела заслужила. Додај томе чињеницу да су Господњи сопствени ученици крстили још више људи него Јован, по целој тој земљи, током више од три године. Тако да је истина супротна од изговора: Реч нас не води лопову који никада није био крштен, него оном ко је скоро сигурно БИО крштен заједно с осталима. Они који се ослањају на њега ослонили су се на човека који је већ био опран.)

(Моје личне мисли — и претпоставимо најгоре, да он никада није ни био крштен: чак и тада он није правило за тебе. Он је умро пре него што је нови завет стао на снагу. Завештање нема снагу док је онај који га је сачинио још жив, а ГОСПОД још није умро. Зато је разбојник примљен онако како су људи били примани у старим временима, пре него што су икада отворена врата овог новог завета. А он је био прикован на крст, руком и ногом, и није могао да сиђе да би се крстио. Бог захтева послушност од човека у оном што он може да учини. Оно што умирући човек НИЈЕ могао учинити није изговор за живог човека који МОЖЕ. Ти нису прикован на крст; ти можеш да се покораваш.)

(Моје личне мисли — дакле, цео изговор виси на једној претпоставци коју реч нигде не изриче. Он се супротставља јасном сведочанству које реч заиста даје. То је кућа сазидана на песку, и пад ће њен бити велик. Али заповест стоји на камену, и она се није помакла: покајте се, и нека се крсти сваки од вас.)

(Моје личне мисли — али ипак ово чуј с поштовањем, а не с непажљивом претпоставком да све већ разумеш. Многи су претпоставили, и погрешили. А ми који вам доносимо ове речи не тврдимо да знамо све. Још смо ученици, спремни да нас исправе реч и они који су послани. Али не смемо да мењамо оно што су гласници јасно рекли. Зато сами испитајте: ако смо погрешили, нека нас реч исправи. Али пазите да не будете завођени слушајући гласове људи изнад гласа апостола Јагњета. Ми гледамо на ово конкретно питање тако детаљно као на један пример како још можете нешто веровати иако се, на површини, Библија чини да снажно тврди супротно. Морамо право расецати реч истине: не можемо јој додавати, и не можемо од ње одузимати.)