Истрајати до краја — Библијска студија КЈВ са Strongovim бројевима

(Моје личне мисли — приметите како често се јављa реч СВАКОДНЕВНО. Они су постојано настављали свакодневно. Ломили су хлеб од куће до куће. Свакодневно су подстицали једни друге. Ово није вера од једног часа у недељу и једног часа средином седмице — место угрејано двапут, а остатак живота препуштен самом човеку. Прва црква је то живела сваки дан, заједно, и Господ им је свакодневно додавао оне који су се спасавали. Вера остављена по страни до следећег састанка је вера која се отврдњује преваром греха. Он не тражи посету. Он тражи живот.)

(Моје личне мисли — обратите пажњу на то шта Господ чини с млаким. Не само са хладним, него и са млаким — оним ко има баш толико религије да буде удобан, а не довољно да буде жив — таквог ће Он избацити из уста Својих. Остати сједињен с Њим не значи држати се за конац, топао у недељу а хладан целу седмицу. То значи горети. Боље врућ, каже Он, или чак хладан, него то средње стање које Му чини мучнину. Останите у Њему, и допустите Му да вас одржи у горењу до краја.)

(Моје личне мисли — дете у Христу може посегнути за пламеном и након што му је Отац рекао не. То је спотицање детета које још учи, и Отац то зна. Одрасли син или кћи требало би да знају боље. Али ево милости у томе: чак и када згрешимо, нисмо одбачени. Имамо Заступника — Исуса Христа праведног — који је увек жив и увек говори Оцу у нашу корист. Зато устајемо поново. Праведник падне седам пута и устане. Испитујемо себе, исповедамо шта смо учинили, одвраћамо се од тога и враћамо се послу нашег Оца, остављајући прошлост иза себе — јер је Бог већ уклонио наше грехе колико је исток далеко од запада, и више их се не сећа. Али не претварајте ову милост у изговор. Језекиљ показује другу страну: праведник који се одврати од своје праведности и умре у свом греху неће бити спасен праведношћу коју је некада имао. Петар показује исту слику у Новом завету, и он цитира стару пословицу да то покаже: пас се враћа своме бљувотку, опрана свиња се враћа у блато — неко ко је побегао од прљавштине света кроз познање Господа, а онда се вратио у њу, на крају горе него на почетку. А Исус каже онима који су чинили зло у Његово име: „Никада вас нисам познавао.” Сада држите обе оштрице овог мача, и не затупите ниједну од њих. Господ каже да нико не може отргнути Његове овце из Његове руке — ниједан непријатељ, ниједна сила, ниједан човек. Та сигурност је стварна, и то је Његов стисак који држи, не наш. Али погледајте како Он описује те овце: оне чују Његов глас и следе Га. Реч никада не показује овцу истргнуту из Његове руке; она показује опрану свињу која се окреће и враћа у блато, по својој вољи. Писмо садржи обе ове истине — руку која се не може разбити, и упозорење да се не окрећемо — и не претапа их у једну лаку формулу, па нећемо ни ми. Не очајавајте када паднете: Заступник је стваран, и пут кући је отворен. Не претпостављајте да се можете слободно вратити: и упозорење је стварно. Паднете, али устаните. Устаните, и издржите до краја.)

(Моје личне мисли — добро запамтите: ако се оно што ми верујемо не слаже са оним што су посланици проповедали, онда смо МИ у заблуди, а не они. Они су Га видели, и чули Га, и били послани од Њега. Ко слуша Бога, слуша њих. Ставити учитеља изнад апостола значи слушати духа заблуде.)

(Моје личне мисли — чак и у дане самих апостола, људи су се увлачили и изопачавали учење. Колико ли је то више у наше време, када се толико тога што се учи ново, нема корена у старој речи, и не рукује се исправно. Нешто није истинито зато што многи људи у то верују, нити зато што је старо у устима људи. Истинито је само ако се слаже с оним што су гласници предали.)

(Моје личне мисли — а то је баш тај час: људи који неће да поднесу здраво учење, него сакупљају себи учитеље по гомилама — онолико колико их треба да почешу свраб у ушима, и да им говоре оно што желе да чују. Човек може себи саградити читаву кућу учитеља, где се сви слажу с њим, а сви су у заблуди. Истина никада није доказана већином, никада није постала истинита бројем оних који је верују, и никада се није погнула да угоди уху. Окрени се од истине, и окренут си — тако каже реч — баснама.)

(Moje лично мишљење — ми нисмо слободни да бирамо и одабирамо међу Божјим речима, задржавајући лаке а остављајући тешке. Човек живи од СВАКЕ речи. Додати јој нешто, или узети од ње, значи бити нађен као лажов пред Богом који је изговорио.)

(Моје личне мисли — ево камена на који многи ослањају читав свој аргумент: умирући разбојник је спасен, кажу, а никада није крштен; дакле, крштење није неопходно. Хајде сада да то одмеримо у светлу речи и видимо на чему то заиста почива.)

(Моје личне мисли — сада размотри лопова у овом светлу. Реч ниједном не каже да он није био крштен. То је нешто што људи претпостављају, и онда на својој сопственој претпоставци граде читаво учење. Али чуј шта Реч ЗАИСТА каже: Јерусалим, и СВА Јудеја, и сав крај око Јордана излазили су и крштавали се, исповедајући своје грехе. Обичан народ и цариници су се крштавали. Блуднице су веровале. Само су фарисеји и законици одбили, и нису били крштени. Лопов није био фарисеј — он је био један од народа, злочинац, баш онакав какви су се гомилали на Јованово крштење покајања. И на крсту је учинио управо оно за шта је крштење служило: исповедио је свој грех — примамо оно што су наша дела заслужила. Додај томе чињеницу да су Господњи сопствени ученици крстили још више људи него Јован, по целој тој земљи, током више од три године. Тако да је истина супротна од изговора: Реч нас не води лопову који никада није био крштен, него оном ко је скоро сигурно БИО крштен заједно с осталима. Они који се ослањају на њега ослонили су се на човека који је већ био опран.)

(Моје личне мисли — и претпоставимо најгоре, да он никада није ни био крштен: чак и тада он није правило за тебе. Он је умро пре него што је нови завет стао на снагу. Завештање нема снагу док је онај који га је сачинио још жив, а ГОСПОД још није умро. Зато је разбојник примљен онако како су људи били примани у старим временима, пре него што су икада отворена врата овог новог завета. А он је био прикован на крст, руком и ногом, и није могао да сиђе да би се крстио. Бог захтева послушност од човека у оном што он може да учини. Оно што умирући човек НИЈЕ могао учинити није изговор за живог човека који МОЖЕ. Ти нису прикован на крст; ти можеш да се покораваш.)

(Моје личне мисли — дакле, цео изговор виси на једној претпоставци коју реч нигде не изриче. Он се супротставља јасном сведочанству које реч заиста даје. То је кућа сазидана на песку, и пад ће њен бити велик. Али заповест стоји на камену, и она се није помакла: покајте се, и нека се крсти сваки од вас.)

(Моје личне мисли — али ипак ово чуј с поштовањем, а не с непажљивом претпоставком да све већ разумеш. Многи су претпоставили, и погрешили. А ми који вам доносимо ове речи не тврдимо да знамо све. Још смо ученици, спремни да нас исправе реч и они који су послани. Али не смемо да мењамо оно што су гласници јасно рекли. Зато сами испитајте: ако смо погрешили, нека нас реч исправи. Али пазите да не будете завођени слушајући гласове људи изнад гласа апостола Јагњета. Ми гледамо на ово конкретно питање тако детаљно као на један пример како још можете нешто веровати иако се, на површини, Библија чини да снажно тврди супротно. Морамо право расецати реч истине: не можемо јој додавати, и не можемо од ње одузимати.)